to sing and to die

Standard

Ballade
Branko Miljković
Wisdom, innocently the sun rises.
I no longer have the right for simple words!
My heart grows dim, my eyes burn.
Sing wonderful old men while over our heads
The stars burst like metaphors.
What is lofty, vanishes; what is low, rots.
Bird, I’ll make you speak but give back
The flame you borrowed. Don’t blaspheme the ashes.
In a stranger’s heart we heard our heart beat.
To sing and to die is the same thing.

Sun is a word unable to throw light.
Conscience doesn’t know how to sing for it dreads
Its own raw emptiness. Thieves of visions,
Eagles, peck at me from within. I stand
Nailed to a rock that does not exist.
We’ve signed in lieu of stars the night’s
Deceit, so much darker. Remember
That fall into life was a proof of your embers.
When ink ripens into blood everyone will know,
To sing and to die is the same thing.

Wisdom, the stronger one will be the first to yield.
Only rogues know what poetry is.
Thieves of fire, not one of you in the least lovable,
Tied to the mast of a ship followed
Under water by a song more dangerous than reality,
The blackened-out sun in the ripe orchard will know
How to take the place of a kiss that soothes the ashes.
But, no one after us will have the strength
To endear himself to a nightingale
When to sing and to die is the same thing.

Life is deadly but it has a way of surmounting death.
A fatal illness will be named after me.
We’ve suffered so much. Now the domesticated hell
Sings. Let the heart not hesitate,
To sing and to die is the same thing.

Original

БАЛАДА
-Бранко Миљковић
Мудрости, неискусно свићу зоре,
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.
Птицо, довешћу те до речи. Ал врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.
Савест не уме да пева, јер се боји
Осетљиве празнине. Крадљивци визија,
Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.
Звездама смо потписали превару
Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти
Тај пад у живот ко доказ твом жару.
Кад мастило сазре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

Photo by Josh Felise on Unsplash

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s